БОШКО БРЗИЋ (1934-2025)

Дана 8. децембра 2025. године упокојио се Бошко Брзић, магистар југословенске књижевности и српког језика, писац и историчар завичаја.
Рођен је у Горњем Ковиљу, 5. марта 1934. у земљорадничкој породици Андрије и Стане Нинков. Школовање је започео у Ковиљу, други разред ниже гимназије завршио је у Тителу (1947), а учитељску школу у Сремским Карловцима (1952). Уз рад је дипломирао (1970) на Филозофском факултету у Новом Саду, група за Јужнословенске књижевности и српскохрватски језик. На истом факултету одбранио је магистарски рад на тему „Милан Ракић у књижевној критици“ (1988).
Као учитељ радио је у Локу (1953-1954), Беочину и као наставник српског језика Будисави. Пензионисан је на пословима библиотекара на Правном факултету у Новом Саду (1986).
Почео се бавити писањем 1951. за „Војвођански спорт“. Писао је чланке, белешке, приказе, студије из културне историје, завичајне историје, књижевности, библиографије, музикологије, педагошке праксе и фолклора. Био је дописник више листова и часописа. Огледао се и у писању сценарија за документарне филмове.
Приредио је за штампу и објавио више књига. Посебно се бавио завичајном историјом. Сакупио је велику грађу за историју Ковиља и читаве Шајкашке.
Брзић је био редовни члан и сарадник Матице српске, Друштва за српски језик и књижевност Србије, Књижевног друштва просветних радника Србије, један је од оснивача Друштва „Шајкашка“ и „Матице шајкашке“.
Народна библиотека „Стојан Трумић“ објавила је друго издање „Биографског речника Шајкашке“ Бошка Брзића и књигу „Смрт нам је била једина утеха“ Љубише Летића коју је Брзић приредио за штампу.
Нека почива у миру, а његовој породици искрено и дубоко саучешће.